6. jul 2013, shabat, krenuo sam u crkvu ujutru.
sreo sam ciganku koja prosi, kojoj sam vec bio dao ranije novca.
Ovaj put sam opet prosao pored nje, prepoznala me je, trazila je mleko.
Nastavljam da hodam parkom, nemam mira. Duvam kroz usta sto moram da se vratim i okrecem se... Razmisljam da li cinim ispravno.
- Hajde da ti kupimo mleko?
- Tu sam ja, - pokazuje mi mesto gde sedi ispred Ristica, - sacekacu te.
- Idemo zajedno da kupimo mleko. - odgovaram.
Ustaje ona, otvaram joj vrata, jedna devojka me gleda ispitivacki sa cudjenjem, drzim i njoj vrata.
Odemo do polica sa mlecnim proizvodima, izabere ona mleko, pogleda me sa osmehom, ja kazem 'to je to', sklopljen dil, idemo na kasu polako.
Na kasi, ispred nas jedna osoba. Stigla i ona devojka sto sam joj drzao vrata, gleda ovaj neuobicajan par.
Nije proslo 20 sekundi i mi stigli na red a neka baba se ugura, poce vaditi mleko iz korpe i terati ciganku iz prodavnice. Pao mi mrak na oci.
Baba: - Pusti momka da prodje... sta smetas ovde... ali ja je vise nisam razumeo jer mi se sve pomutilo.
Ustinem babu za ruku, ona prestane da prica, osvrnem se da vidim koji je red iza mene i okrenem se ka babi i kazem joj: - Tamo iza, na kraj reda da te vidim.
rekao sam to tiho, mirnim tonom.
Gleda me baba, slusa me. Ostavlja mleko i nestaje iz vida.
Sad su sve oci uprte u nas.
Ciganka je ispred mene, kasirka otkucala mleko, ceka novac od nje, ja predajem novac.
Kaze ona: Ah to je vase mleko!
Ja - Ne to je njeno mleko. - dajuci joj novac.
- Aha, a vi placate...
U celom tom zbunilu, zeleo sto pre da pobegnem i da zaboravim ceo nemili dogadjaj, zaboravljam kusur i zovu me nazad da mi vrate kusur.
Slicno je bilo i pre par godina kada sam jednu malu ciganku sto je prosila vodio u prodavnicu da kupimo da jede.
Hleb je trazila. Ja je pitam koliko ih je kuci, kaze petoro. Ja uzmem jos jedan hleb. Pita, jel moze i jaja, kao da cu da je opaucim sto trazi jos. Ja uzimam i pakovanje jaja. Trazila je i cokoladu sad, to nismo uzeli.
Na kasi, kasirka kaze koleginici, vidi sta oce ova mala?
Kazem, sa mnom je.
Poceli da se izvinjavaju.
Ispred prodavnice, ona onako sitna sa velikom kesom stoji i gleda me, pitam je kako se kaze, ona kaze hvala. Vratim se na klupu i sednem pored osobe koju nije interesovalo zasto mala devojcica ima potrebu da prosi.
Medju nama hodaju ljudi koji su izgubili svaki vid dostojanstva, svaki trag da postoje. Samo su senke i smetnja.
Danas oni, sutra mi.
sreo sam ciganku koja prosi, kojoj sam vec bio dao ranije novca.
Ovaj put sam opet prosao pored nje, prepoznala me je, trazila je mleko.
Nastavljam da hodam parkom, nemam mira. Duvam kroz usta sto moram da se vratim i okrecem se... Razmisljam da li cinim ispravno.
- Hajde da ti kupimo mleko?
- Tu sam ja, - pokazuje mi mesto gde sedi ispred Ristica, - sacekacu te.
- Idemo zajedno da kupimo mleko. - odgovaram.
Ustaje ona, otvaram joj vrata, jedna devojka me gleda ispitivacki sa cudjenjem, drzim i njoj vrata.
Odemo do polica sa mlecnim proizvodima, izabere ona mleko, pogleda me sa osmehom, ja kazem 'to je to', sklopljen dil, idemo na kasu polako.
Na kasi, ispred nas jedna osoba. Stigla i ona devojka sto sam joj drzao vrata, gleda ovaj neuobicajan par.
Nije proslo 20 sekundi i mi stigli na red a neka baba se ugura, poce vaditi mleko iz korpe i terati ciganku iz prodavnice. Pao mi mrak na oci.
Baba: - Pusti momka da prodje... sta smetas ovde... ali ja je vise nisam razumeo jer mi se sve pomutilo.
Ustinem babu za ruku, ona prestane da prica, osvrnem se da vidim koji je red iza mene i okrenem se ka babi i kazem joj: - Tamo iza, na kraj reda da te vidim.
rekao sam to tiho, mirnim tonom.
Gleda me baba, slusa me. Ostavlja mleko i nestaje iz vida.
Sad su sve oci uprte u nas.
Ciganka je ispred mene, kasirka otkucala mleko, ceka novac od nje, ja predajem novac.
Kaze ona: Ah to je vase mleko!
Ja - Ne to je njeno mleko. - dajuci joj novac.
- Aha, a vi placate...
U celom tom zbunilu, zeleo sto pre da pobegnem i da zaboravim ceo nemili dogadjaj, zaboravljam kusur i zovu me nazad da mi vrate kusur.
Slicno je bilo i pre par godina kada sam jednu malu ciganku sto je prosila vodio u prodavnicu da kupimo da jede.
Hleb je trazila. Ja je pitam koliko ih je kuci, kaze petoro. Ja uzmem jos jedan hleb. Pita, jel moze i jaja, kao da cu da je opaucim sto trazi jos. Ja uzimam i pakovanje jaja. Trazila je i cokoladu sad, to nismo uzeli.
Na kasi, kasirka kaze koleginici, vidi sta oce ova mala?
Kazem, sa mnom je.
Poceli da se izvinjavaju.
Ispred prodavnice, ona onako sitna sa velikom kesom stoji i gleda me, pitam je kako se kaze, ona kaze hvala. Vratim se na klupu i sednem pored osobe koju nije interesovalo zasto mala devojcica ima potrebu da prosi.
Medju nama hodaju ljudi koji su izgubili svaki vid dostojanstva, svaki trag da postoje. Samo su senke i smetnja.
Danas oni, sutra mi.
