Poklon siromastva
Bio jednom jedan covek koji je ugledavsi
prve zrake Sunca jednog jutra sa svoje klupe gde je spavao,
probudjen nekom silom, usnivsi cudan san o zvezdama,
izasao na ulice grada da pokloni svoje siromastvo.
Siromastvo je bilo jedino sto je imao.
resio je da pokloni pa da postane uzviseniji
bednik nego sto jeste, da nema apsolutno nista.
Poklanjam siromastvo! Poklanjam siromastvo!
- uzvikivao je ulicama svoga grada,
dok su prolaznici ravnosdusnim korakom prolazili pored njega.
Neki ga pitase - Koliko kosta starce, da kupimo?
- cereci se i smejuci, a on im odgovarase
da je jako skupo; - Citav zivot sam kupio bogastvo siromastva,
potucao se svuda, bio zrtva nesrece da sam svako jutro
zaticao sebe sve bogatijeg i bogatijeg siomastvom
ali isto tako i sve umornijeg i opterecenijeg tim blagom.
Niko nije hteo poklone.
Umro je jedne hladne decembarske noci u parku
pod vedrim nebom,umotan u novine.
Jedino je nebo bilo dovoljno veliko i dostojno,
da primi svo njegovo bogatsvo koje je on sa mukom
teglio sa sobom.
Нема коментара:
Постави коментар