Ljermontov - FATALIST
Dogodilo mi se jednom da provedem dve nedelje u kozačkom selu na levom krilu; tu se nalazio i jedan bataljon pešadije; oficiri su se skupljali jedan kod drugog naizmenice, a uveče bi igrali karata.
Jednom smo vrlo dugo zaseli kod majora S.; kad nam je dosadio boston, ostavili smo karte; protiv običaja razgovor je bio zanimljiv. Govorilo se o tome kako muslimansko verovanje da je sudbina čovečija napisana na nebu nalazi i među nama mnogo pristalica; svi su pričali razne neobične slučajeve pro ili kontra.
- Sve to, gospodo, ništa ne dokazuje - reče stari major. - Niko od vas nije bio svedok tih čudnih slučajeva kojima potvrđujete svoja mišljenja.
- Dabome, niko - rekoše mnogi - ali smo čuli od ljudi kojima se može verovati...
- Sve je to koješta! - recč neko. - Gde su ti pouzdani ljudi koji su videli spisak na kojem je naznačen čas naše smrti?.. I ako zaista ima sudbine, onda zašto nam je data volja, razum? Zašto mi moramo davati računa o svojim postupcima?
U tom trenutku jedan oficir koji je sedeo u uglu sobe ustade i polako prilazeći stolu, mirnim i svečanim pogledom pređe preko sviju. On je bio Srbin po rođenju, a to se videlo po njegovom prezimenu.
Spoljašnost poručnika Vulića potpuno se slagala s njegovim karakterom. Visok rast i crnpurasto lice, crna kosa, crne oči, veliki i pravilan nos, koji je odlika njegove nacije, tužan i hladan osmeh, koji je stalno bio na njegovim usnama, sve to kao da je bilo usklađeno zato da mu da izgled naročitog stvorenja, nesposobnog da svoje misli i strasti poverava onima koje je sudba dodelila da mu budu drugovi.
On je bio hrabar, govorio je malo, ali odsečno; nikome nije poveravao svoje dusšvne i porodične tajne; vino skoro nikako nije pio; mladim kozakinjama - čije draži čovek može teško zamisliti dok ih ne vidi - on se nikad nije udvarao. Govorili su, ipak, da pukovnikovica nije bila ravnodučna prema njegovim izrazitim očima; on se ozbiljno ljutio kad su na to pravili aluziju.
Bila je samo jedna strast koju on nije krio - strast kockanja. Za zelenim stolom on je zaboravljao sve, i obično je gubio; ali stalni neuspesi samo su dražili njegovu tvrdoglavost. Pričali su da je jednom za vreme pohoda, noću, na jastuku drzžo banku; imao je neobičnu sreću. Odjednom se začu pucnjava, zasviraše na uzbunu, svi skočise i poleteše k oružju. - Metni va-bank! - viknu Vulić, ne dižući se, jednom od najvatrenijih partnera. - Na sedmicu - odgovori onaj, odlazeći u trku. I pored opšte gungule Vulić dovrši bacanje karata: sedmica je dobila.
Kad je došao u lanac, tamo je već bilo jako puškaranje. Vulić se nije obazirao ni na kuršume, ni na čečenske sablje: on je tražio svog srećnog partnera.
- Sedmica je dobila! - povika on, opazivši ga najzad u lancu strelaca, koji su počeli potiskivati neprijatelja; i došavsi bliže on izvadi sav svoj novac i dade ga onom srećniku, mada se ovaj opirao da primi novac, jer je smatrao da je takva isplata neumesna. Izvršivši tu neprijatnu dužnost, on polete napred, povuče za sobom vojnike i do samog kraja borbe najhladnije je upravljao paljbom protiv Čečenaca.
Kad poručnik Vulić priđe stolu, svi zaćutaše, očekujuci da on kaže nešto originalno.
- Gospodo - reče on (glas mu je bio miran, mada je ton bio niži nego obično) - gospodo našto to prazno prepiranje? Vi hoćete dokaže; predlažem vam da sami na sebi isprobate može li čovek svojevoljno raspolagati svojim životom, ili je svakom od nas unapred određen kobni trenutak... Ko hoće?
- Ja neću, ja neću! - začu se sa svih strana. - Baš je osobenjak! Šta mu je palo na pamet!
- Da se kladimo - rekoh ja u šali.
- U šta?
- Tvrdim da nema sudbine - rekoh ja, izručujući na sto oko dvadeset zlatnika - sve što sam imao u džepu.
- Pristajem - odgovori Vulić potmulim glasom. - Majore, vi ćete biti sudija; evo petnaest dukata; ostalih pet vi ste mi dužni, učinite mi ljubav, dodajte ih ovima.
- Dobro - reče major - samo ne razumem, bogami, u čemu je stvar, i kako ćete rešiti spor?..
Vulić izađe u spavaću sobu majorovu; mi pođosmo za njim. On priđe zidu na kojem je visilo oružje, i nasumice skide s klina jedan od pištolja raznih kalibara. Mi ga još nismo razumeli; ali kad on zape oroz i nasu u čanak baruta, mnogi ga, nehotice uzviknuvši, uhvatiše za ruke.
- Šta to hoćeš? Slušaj, ti si poludeo! - povikaše mu.
- Gospodo - reče on polako oslobađajući svoju ruku - kome je po volji da plati za mene dvadeset zlatnika?
Svi umukoše i odmakoše se.
Vulie iziđe u drugu sobu i sede za sto; svi pođoše za njim. On nas znakom pozva da i mi posedamo.
Ćuteći poslušasmo: u tom trenutku on je nad nama zadobio neku tajanstvenu vlast. Ja ga pažljivo pogledah u oči, ali on mirno i ne skrećući očiju srete moj ispitujući pogled, i blede mu se usne osmehnuše; ali, i pored njegove hladnokrvnosti, meni se činilo da sam čitao žig smrti na njegovom bledom licu. Ja sam više puta opazio, i mnogi stari ratnici potvrđivali su moje opažanje, da se često na licu čoveka koji posle nekoliko sati mora umreti, vidi nekakav čudan otisak neizbežne sudbine, tako da se vično oko tesko može prevariti.
- Vi ćete danas umreti! - rekoh mu ja.
On se brzo okrete prema meni, ali odgovori lagano i mirno:
- Možda hoću, možda neću... - Zatim, obraćajući se majoru, upita je li pištolj napunjen. Major se u zabuni nije dobra sećao.
- Koješta, Vuliću! - povika neko. - Ta zacelo je pun, kad je visio nad glavom; kakve su to šale!...
- Glupe šale! - dočeka drugi.
- Kladim se u pedeset rubalja protiv pet da pištolj nije pun! - povika treći.
Ponovo se opkladiše.
Meni dodija ta duga ceremonija. - Slušajte - rekoh ja - ili se ubijte, ili obesite pištolj na mesto, pa da se spava.
- Dabome - povikaše mnogi - hajdmo da se spava.
- Gospodo, ja vas molim da se ne mičete s mesta! - reče Vulić, prislonivši cev pištolja uz čelo. Svi kao da se skameniše.
- Gospodine Pečorine - dodade on - uzmite kartu i bacite uvis.
Ja uzeh kartu sa stola, sećam se kao sad: kec herc, i bacih uvis; svi zaustaviše dah, sve su oči, pune straha i neke neodređene radoznalosti, preletele sa pištolja na kobnog keca, koji se, lebdeći u vazduhu, spuštao polako: u trenutku kad se dotače stola, Vulić odape oroz... slaga!
- Hvala bogu! - viknuše mnogi - nije napunjen...
- Da vidimo, ipak - reče Vulić. On podiže opet oroz, nanišani u kačket koji je visio nad prozorom; pucanj se razleže, dim napuni sobu; kad se raziđe, skidosmo kačket: bio je probijen baš u sredini, i kuršum je duboko prodro u zid.
Čitava tri minuta niko nije mogao ni reči progovoriti. Vulić je vrlo mirno preručivao u svoj novčanik moje zlatnike.
Povede se razgovor zašto pištolj prvi put nije opalio; jedni su tvrdili da je verovatno čanak bio nečist; drugi su govorili šapatom da je najpre barut bio vlažan, a da je posle Vulić dosuo novi; ali ja sam tvrdio da je poslednja pretpostavka netačna, jer za sve vreme nisam spuštao očiju s pištolja.
- Vi ste srećni u kocki! - rekoh ja Vuliću...
- Prvi put u životu - odgovori on, zadovoljno se smešeći - ovo je bolje nego banka i štos.
- Ali malo opasnije.
- Dakle, verujete li sada u sudbinu?
- Verujem; samo sad ne mogu da razumem zašto mi se učinilo da vi sigurno danas morate umreti...
Taj isti čovek, koji je malopre najspokojnije gadao sebe u čelo, sad odjednom planu i zbuni se.
- Nego dosta! - reče on ustajući. - Naša se opklada svršila i sad vaše primedbe, čini mi se. nisu na svom mestu...
On uze kapu i ode. To mi se učini čudnovato. i ne bez razloga.
Ubrzo se svi raziđoše kućama. objašnjavajući osobenjaštva Vulićeva na razne načine i, verovatno, jednoglasno me nazivajući egoistom, zato što sam se kladio s čovekom koji je hteo da se ubije; kao da on bez mene nije mogao naći zgodnu priliku...
Vraćao sam se kući kroz puste uličice sela; pun mesec, crven kao rumenilo od požara, poče se pomaljati iza zupčaste linije kuća koje su zaklanjale horizont; zvezde su mimo sijale na tamnoplavom svodu, i meni bi smešno kad se setih da je nekad bilo tako pametnih ljudi koji su mislili da nebeska svetlila uzimaju udela u našim ništavnim sporovima oko parčeta zemlje ili nekih izmišljenih prava. A šta vidimo? Ova kandila koja su, po mišljenju ljudi, zapaljena samo zato da osvetljavaju njihove bitke i svečanosti, sijaju istim sjajem kao i ranije, a ljudske strasti i nade davno su se zajedno s njima ugasile, kao što se gasi vatrica koju je neki bezbrižni putnik zapalio na kraju šume. Ali zato kakvu je snagu volje ljudima davala vera da celo nebo sa svojim bezbrojnim stanovnicima gleda na njih s učešćem, istina nemim, ali postojanim... A mi, njihovi bedni potomci, sto se potucamo po zemlji bez uzbuđenja i ponosa, bez radosti i
straha, sem one neobjašnjive bojazni koja steže srce pri pomisli o neizbežnom kraju, mi više nismo spremni na velike žrtve za dobra čovečanstva, čak ni za našu vlastitu sreću, zato što znamo da je ona nemogućna, i ravnodušno prelazimo iz sumnje u sumnju, kao što su naši preci padali iz jedne zablude u drugu, a nemamo pri tom ni nade, čak ni one neodređene ali silne radosti koju ima duša u svakoj borbi s ljudima ili sudbinom...
I mnoge druge slične misli prolazile su mi kroz glavu. ja se nisam zaustavljao na njima, jer ne volim da se zaustavljam na nekoj apstraktnoj mis1i; a i zašto bib to činio?.. U ranoj svojoj mladosti bio sam sanjalica; naizmenično sam voleo čas mračne, čas šarene slike koje mi je crtala nemirna i žudna uobrazilja. Ali šta mi je od toga ostalo? - samo umor, kao posle noćne borbe s priviđenjem, i nejasne uspomene pune žaljenja. U toj uzaludnoj borbi ja sam istrošio i toplotu duše i snagu voJje, neophodnu za stvarni život; u taj život sam ušao pošto sam ga već misleno preživeo, i bilo mi je dosadno i odvratno kao da čitate rđavu kopiju neke knjige koju odavno znate.
Događaj toga večera učinio je na mene dosta dubok utisak i razdražio mi živce. Ne znam pouzdano verujem li sad u sudbinu ili ne, ali tog večera ja sam u nju tvrdo verovao; dokaz je bio tako jak da sam i sam, iako sam se podsmehnuo našim precima i njihovoj uslužnoj astrologiji, posao nehotice njihovim tragom; ali sam se na vreme zaustavio na tom opasnom putu, držeći se pravila da ništa ne odbacujem potpuno i da se ničemu ne poveravam slepo, odbacio sam metafiziku i počeo gledati pred noge. Ta opreznost došla je u dobar čas: umalo što nisam pao, nagazivši na nešto debelo i meko, ali očevidno mrtvo. Sagnem se, mesec je već obasjavao put, i šta da vidim? Preda mnom je ležala svinja presečena sabljom na dve polovine... Jedva sam uspeo da je razgledam, kad čuh korake: dva kozaka su istrčala iz uličice. Jedan mi priđe i upita me: da li sam video jednog pijanog kozaka što je jurio svinju. Ja im rekoh da nisam sreo kozaka i pokazah im nesrećnu žrtvu njegove sumanute hrabrosti.
- Gle, razbojnika! - reče drugi kozak. - Čim se napije šire, odmah ruši sve što mu je na putu. Hajdmo za njim,
Jeremejiču; treba ga svezati, inače...
Oni odoše, a ja nastavih svoj put s velikom opreznošću i najzad srećno stigoh do svog stana.
Stanovao sam kod jednog starog kozačkog podoficira, koga sam voleo zbog njegove dobre naravi, a naročito zbog lepe ćerke Nastje.
Ona me je, po običaju, očekivala na vratnicama, umotana u bundicu; mesec je osvetljavao njena mala usta koja su pomodrela od noćne studeni. Poznavši me, ona se osmeh-nu, ali meni nije bilo do nje. - Laku noć, Nastja - rekoh ja, prolazeći pored nje. Ona htede nešto da odgovori, ali samo uzdahnu.
Ja zatvorih za sobom vrata od svoje sobe, upalih sveću i pružih se po postelji; ali na san sam toga puta čekao više nego obično. Kad sam zaspao, istok je već počinjao be-leti, ali, očevidno, bilo mi je suđeno da se te noći ne ispavam. U četiri sata izjutra dve pesnice zalupaše u moj prozor. Ja skočih: šta li je to?... - Ustaj, oblači se! - vikalo je nekoliko glasova. Brzo se obukoh i izađoh. - Znaš li šta se desilo? - viknuše mi u jedan glas tri oficira, koji su došli po mene; oni su bili bledi kao smrt.
- Šta?
Vulić je poginuo!
Ja se skamenih.
Da, poginuo! - nastaviše oni. - Hajdmo brže.
A kuda?
Usput ćeš doznati.
Pođosmo. Oni mi ispričaše sve šta se desilo, sa raznim primedbarna o čudnoj sudbini koja ga je pola sata ranije spasla od neizbežne smrti; Vulić je išao sam mračnom ulicom; na njega je nabasao onaj pijani kozak što je posekao svinju, i možda bi prošao ne opazivši ga, da se nije Vulić odjednom zaustavio i rekao: - Koga ti, prijatelju, tražiš? -Tebe - odgovorio je kozak, udario ga sabljom, i rasekao od ramena do srca. Ona dva kozaka što su me sreli goneći ubi-cu stigli su, odmah podigli ranjenika, ali on je već izdisao i rekao samo tri reči: - Imao je pravo! - Samo sam ja raz-umeo tamno značenje tih reći: one su se mene ticale; ja sam i nehotice predskazao jadniku njegovu sudbinu; moj instinkt nije me prevario. Ja kao da sam na njegovom promenjenom licu pročitao pečat bliskog kraja.
Ubica se zatvorio u jednu pustu kućicu na kraju sela; pođosmo tamo. Mnoštvo žena plačući je trčalo na istu stranu; s vremena na vreme neki zadocneli kozak ispadao je na ulicu, u žurbi opasivao kindžal, i u trku nas prestizao. Zabuna je bila strašna.
Najzad stigosmo; oko kuće, čija su vrata i kapci zatvoreni iznutra, stoji gomila sveta. Oficiri i kozaci vatreno raspravljaju među sobom, žene kukaju, nariču i zapevaju. Između žena pada mi u oči karakteristično lice jedne starice koje je pokazivalo bezumno očajanje. Ona je s laktovima na koienima, držeći glavu rukama, sedela na debelom vrbnu: to je bila mati ubice. Njene usne s vremena na vreme su se micale... Da li su šaputale molitvu ili prokletstvo?
Međutim, trebalo se na nešto odlučiti i uhvatiti prestupnika. Ali se niko nije usuđivao da pođe prvi.
Ja priđoh prozoru i pogledah kroz rupicu na kapku; sav bled, držeći u desnoj ruci pištolj, ubica je ležao na podu; krvava sablja ležala je pored njega. Njegove izrazite oči strašno su zverale unaokolo; pokatkad bi se stresao i uhvatio za glavu, kao da se nejasno priseća onog što se juče dogodilo. U tom nemirnom pogledu ja nisam pročitao veliku odlučnost i rekoh majoru da greši što ne naredi da se provale vrata i da kozaci upadnu, jer je bolje da se to učini sad, nego posle, kad on sasvim dođe sebi.
U tom trenutku stari esaul' priđe vratima i pozva ga po imenu; ovaj se odazva.
Pogrešio su, brate Jefimiču - reče esaui - šta sad možeš, predaj se!
Neću! - odgovori kozak.
Boj se boga! Ta nisi ti pogani Cečenac, već si čestiti hrišćanin. Ako te je greh zaveo, šta da radiš; od sudbine ne možeš pobeći.
Neću da se predam! - povika kozak strašnim glasom, i ču se kako škljocnu zapeti oroz.
Ej, strina! - reče esaul starici - kaži ti sinu; možda će tebe poslušati... Ovako samo boga gnevi. A pogledaj, evo i gospoda već dva sata čekaju.
Starica ga pogleda netremice i odmahnu glavom.
- Vasilije Petroviču - reče esaul, prišavši majoru - on se neće predati, ja ga poznajem; a ako vrata provalim, mnogo će naših poginuti. Zar ne bi bolje bilo ubiti ga iz puške? Na kapku ima široka rupa.
U tom trenutku sinu mi kroz glavu neobična misao: kao Vulić, namislih i ja da okušam sudbinu.
- Pričekajte - rekoh majoru - a ja ću ga uhvatiti živa.
Naredih esaulu da ga zagovara i postavih na vrata tri kozaka spremna da razvale i priteknu mi u pomoć na dati znak, a ja obiđoh kućicu i približih se kobnom prozoru: srce mi je jako udaralo.
- Prokletniče! - vikao je esaul. - Hoćeš s nama da teraš šegu? Misliš da nećemo s tobom izići na kraj? - On poče lupati u vrata iz sve snage; s okom na rupici, pratio sam
kozakove pokrete, koji nije očekivao napad s druge strane, i odjednom izvalih kapak i upadoh glavačke kroz prozor.
Odjeknu pucanj nad samim mojim uvom, kuršum mi otkide epoletu; ali dim koji je napunio sobu, ne dade mome protivniku da nađe sablju što je ležala pored njega. Ja ga uhvatih za ruke; kozaci upadoše, i nije prošlo ni tri minuta a zločinac je bio već svezan i odveden pod stražom. Svet se raziđe, oficiri su mi čestitali, a imali su i na čemu.
Posle svega toga kako da čovek ne postane fatalista! Ali ko je siguran da li je ubeđen u nešto ili nije?... I kako mi često smatramo za ubeđenje obmanu osećanja ili zabludu razuma! Ja volim da sumnjam u sve: to raspoloženje ne smeta odlučnosti karaktera: naprotiv, što se mene tiče, ja uvek idem smelije napred kad ne znam šta me čeka. Jer gore od smrti ništa se ne može dogoditi - a smrt se ne može izbeći.
Vrativši se u tvrđavu, ispričao sam Maksimu Maksimi-ču sve što se sa mnom dogodilo i čemu sam bio svedok, i zaželeh da saznam njegovo mišljenje o fatalnosti. On isprva nije razumevao tu reč, ali ja mu objasnih kako sam umeo, i tada on reče značajno klimajući glavom:
- Jest, tako je! Ta je stvar dosta zapletena!... Uostalom,
ti azijski orozi često slažu, ako su rđavo podmazani ili ako nedovoljno snažno pritisneš prstom. Pravo da vam kažem ne volim ni čerkeske puške; one nekako nisu za nas; kundak malen, svaki čas ti može nos oprljiti... Ali zato imaju sablje - prosto da im čovek skine kapu!
Zatim promislivši malo, dodade:
- Da, žao mi ga je, jadnika... Ali koji ga je đavo terao da noću s pijanim čovekom razgovara!... Uostalom, vidi se da mu je tako bilo suđeno!...
Više ništa od njega nisam moga izvući: on uopšte ne voli metafizičke razgovore.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар