Nagymama

sanjao sam pokojnu baku.
sanjao sam da je bila u komi 10 godina,
a da nismo ni znali.
Ustala je tako odjednom, spakovala se i dosla kuci.
Bez obzira sto se familija posle njene smrti raspala
ona se dobro drzi, kao da to i nije neki problem.
U selu sam, idem trotoarom i pricam sa njom preko mobilnog.
Vrlo jasno se izrazava, sve je razumem,
pricamo o vremenu koje je prespavala.
Kaze da ju je posetila sestra koja ju je cuvala
ovih deset godina. Kaze da ne moze nikad da zaboravi
casu sveze vode ( da li za cvece ) koju je ona uvek odrzavala.
Ne ljuti se na nas sto je nismo posecivali,
uvek je bila pazljiva prema nama i znala da imamo
puno nasih problema. Uvek je bila baka
puna razumevanja i saosecajnosti.
Drago mi je sto je tu.
Mirna je, stalozena, oko nje se siri neka lakoca,
ima blagi izraz lica.
Prija mi da odem kod njih, da vidim sta rade.
Nestalo je onog straha
da cu uciniti ili reci neku glupost koju sam
tako revno nosio sa sobom dok je bila ziva, zbog dede.
Deda je sada isto miran i normalan pored nje.
Ipak, vreme sada u kojem zivim i pisem ove reci,
ostalo je lose i sve se pogorsava,
samo je baka mirna.