Tibor Deri
“NIKI”
priča o jednom psu
s madjarskog preveo: Aleksandar Tišma
pogovor: David Albahari
naslov originala:
NIKI
egy kutya története
procitao sam je. onda sam procitao pogovor... uh (uh kazem kada misli bukte i ne znam sta cu sa njima. kao boje koje se jos nisu smirile, ko slike sto igraju, sto kaleidoskop plese.)
...ovo nije kritika sto pisem. ovo je moje odusevljenje knjigom.
ako hocete da procitate nesto o cudnom coveku i njegovom ponasanju uzecete Kamijevog Stranca.
ako hocete da vidite boga i da ga osetite u sebi uzecete najverovatnije Alhemicara od Koelja.
ako hocete da vam neko opise most uzecete Andricevu knjigu.
ako hocete miris mora, znoja, bola, borbe i samoce, uzecete u ruke Hemingveja.
ako hocete da vam neko opise u 12 knjiga rat, procitacete kao i ja, sve od Remarka.
ako hocete cudnog galeba, koji je u svima nama i koji zivi jako visoko na nebu, Galeb Dzonatana Livingstona je prica za vas.
Ako su vam sve te price poznate i znate sve, ako naslucujete da Deri prica o fascinantnom psu koji zna da prica, razume ljude, misli i ima dusu i koji je u svima nama, varate se.
To je prica o sasvim obicnom psu. Toliko obicnom i tako poznatom svima nama da bi ceo opis stao na list A4 formata.
Deri je uradio nesto drugo, nesto fascinantnije. Opisao je psa tako realno, tako deskriptivno, tako znalacki da cete u toku citanja imati pomisli: “ znaci, zato to psi rade! AHA! to je zbog toga uradilo?...
svi mi mislimo da znamo dosta o zivotinjama zato sto ih volimo i sto im cesto dajemo epitete ljudskosti i ponekad nadljuskosti i imamo ponekad vise postovanja prema njima nego prema coveku.
Deri nije pisao o tome. Deri nije uopste odvajao niti priblizavao coveka i psa. Deri je sa maestralnom preciznoscu opisivao ono sto je video i moze se reci jos da je citao izmedju redova
jedan pasji zivot. Zavrsio je roman kao da je jedan obican pas, ali citalac ce, u najmanju ruku shvatiti sebe na nacin kako samo pas to moze videti. Jos jedan neprocenjiv pogled na samoga sebe sa lica koje cuti i katkad laje.
ja sam od malena hteo neko cetvoronogalo u svom stanu a sad me samo jos vise boli sto ga nemam.
juce sam igrao sah kod druga koji ima dve macke; mladju, stariju.
kasno smo stigli, one su se probudile u naslonjacama.
mali tigar je iskocio, a starija je mirno ustupila mesto.
nakon jurcanja po basti, tigar se popeo do mene i poceo da prede. pogled mu bese sanjiv.
cak je i velika skocila na mene.
nedostaje nam, da, nekad neko skoci na nas... i umiri se u nasem narucju.
odlomci:
Nema vece i podmuklije tiranije od ljubavi. Zdruzena sa slaboscu i potcinjenoscu, ona pobedjuje antipatiju, pa cak i ravnodusnost. Covek se ne moze izvuci iz njenog stiska, a retko to moze zivotinja. Nema oruzja koje protiv nje mozes upotrebiti – pred njom cak i negacija prestaje da vazi. A dodaj tome da je nemost zivotinje, koja ne moze da zastupa svoju stvar, strasnije oruzje od najneoborivijeg argumenta. Jer sta se moze odogovoriti na jedno cutanje, koje ne napada ovo ili ono stanoviste, vec celokupno moje bitisanje?
I sta bih mogao da kazem o toj tisini? Da ne verujem u iskrenost njene naklonosti, jer nema sta da voli na meni, koga i ne poznaje? Mogla bi odgovoriti, ako bi me uopste udostojila odgovora, da me je onjusila i da me prema tome poznaje. Onoliko privlacne povrsine koliko njena strast zahteva, moze na meni naci. Ljubav ne moze da se obazire na zasluge, inace se pretvara u pogodbu.
Zdravlje neizbezno osvaja, pa ma kako banalna bila forma u kojoj se ispoljava. I prica o Niki nije nista drugo nego tacan izvesta o zdravlju. Sada se nalazimo u onoj fazi njenog zivota kada je zdravlje, i samo po sebi lepo, ukraseno drazima mladosti i kada dopadanje izazivo bas ono sto privremeno nedostaje: buduce savrsenstvo tela i duse. Ishitreni nespretni pokreti koji promase cilj izazivajuci osmeh, neumerena radoznalost sa kojom guramo nos u svaku rupu, da bismo ga ponekad povukli uplaseno frkcuci, nesigurnost, trapavost, zalog docnije gipkosti, sve je to prizor toliko vedar i bodar da ponekad ume cak i iskusnu, gorku starost da ubedi u bezrazloznost njenog prorocanskog jadanja. Toplo letnje popodne koje je vec naginjalo sutonu ozarilo je bregoviti predeo Piliša jarkim sjajnim bojama i mocno podizalo zdravu zivotnu radost mlade keruse. Na jednom izvoru ona ugasi zedj, srcuci i lapcuci bucno dok joj se studena voda s bradice slivala u bisernim kapljicama. Zatim dva-tri puta lanu na vodu, kao da bi izrazila svoje zadovoljstvo. Sa vrha Nadjkevelj bese se uto spustio prohladan vetric od kojeg je zadrhtalo lisce po ivicama zbunova; NIki je zastala, s nakrivljenom glavom napeto oslusnula, pa je zalajala i na lisce. Sve je razgledala, ispitala, njeno misicavo malo telo ni trenutka nije mirovalo, i ako bi ponekad ipak zastala koliko da jednom udahne, i s graciozno dignutom prednjom nogom oslusnula svemir, njene su se putnjičave male nozdrve pri tom kretale tako uzrujano i brzo kao da je resena da poinventarise mirise i vonjeve piliškog pobrdja. Bilo je jasno da je zivot ispunjava radoscu.
Нема коментара:
Постави коментар